Pokolj nevinih: priča o 14.000 mučenika iz Vitlejema
Podeli
Прича о Божјем промислу, невиној крви и првом мучеништву за Христа
Ноћ која је променила свет
Била је то обична ноћ у Витлејему — или се тако чинило. Мали град, смештен у јудејским брдима, врвео је од путника и ходочасника који су дошли да се упишу у римски попис становништва, који је наредио цар Август. Гостионице су биле пуне, улице препуне, а живот је текао уобичајено за становнике ове древне земље.
Али дешавало се нешто изузетно. У скромној штали, окружен тихим шуштањем сламе и топлином животиња, управо се догодио најзначајнији догађај у људској историји. Син Божји, Друго Лице Свете Тројице, узео је тело и родио се од Пресвете Дјеве Марије. Цар над царевима дошао је на свет не у палати, већ на најскромнијем месту — положен у јасле и повијен у пелене.
Ни само небо није могло да остане немо. Анђели су се јавили пастирима на пољима изван Витлејема и објавили рођење Спаситеља. На источном небу појавила се блистава звезда, видљива свима који су погледали увис. А из далеких источних земаља, тројица мудраца — маги — кренула су на дуг пут, следећи звезду ка новорођеном Цару.
Звезда и мудраци
Источни маги — научници, астрономи и духовни трагаоци древног света — дуго су очекивали знак. Када се на небесима појавила нова звезда, одмах су разумели њено значење. То није био обичан небески догађај. Била је то божанска објава: родио се обећани Цар.
Путовали су на запад, носећи са собом драгоцене дарове — злато, тамјан и смирну — од којих је сваки имао дубоко симболично значење. Злато за Цара. Тамјан за Свештеника. Смирна за Онога који ће страдати и умрети. Ова три дара, која су принели незнабожачки трагаоци за мудрошћу, постала су први дарови принесени Христу — и, а да тога нису били свесни, пророчанство о Његовом целокупном животу и послању.
Када су стигли у Јерусалим, мудраци су поставили наизглед природно питање: „Где је Онај који се роди Цар јудејски? Јер видесмо Његову звезду на Истоку и дођосмо да Му се поклонимо“ (Матеј 2:2). Очекивали су да ће новорођеног Цара пронаћи у палати владајућег монарха. Уместо тога, нашли су се на двору цара Ирода Великог.
Спушта се сенка: Иродов страх
Ирод Велики био је човек изузетне политичке лукавости, немилосрдне амбиције и дубоке несигурности. Иако је изградио величанствене храмове и градове, и иако је гвозденом руком владао Јудејом, живео је у сталном страху — страху од свргавања, страху од губитка власти и, изнад свега, страху од пророчанстава која су говорила о Цару који ће доћи из племена Јудиног и заувек владати Израиљем.
Када су мудраци стигли распитујући се о новорођеном Цару јудејском, Ироду се следила крв у жилама. Љубазно се насмешио, позвао свештенике и књижевнике да протумаче древна пророчанства и сазнао да Месија треба да се роди у Витлејему, испуњавајући речи пророка Михеја: „А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси мален међу хиљадама Јудиним, из тебе ће Ми изаћи Онај који ће бити владар у Израиљу“ (Михеј 5:2).
Ирод је сковао лукав план. Позвао је мудраце поново на свој двор и замолио их да се врате пошто пронађу дете, како би и он дошао да Му се поклони. Али његова права намера била је далеко мрачнија. Желео је да пронађе младенца Исуса и уништи Га — Онога кога је видео као претњу свом престолу.
Божанско упозорење и бекство у Египат
Али Божји промисао био је на делу. Пре него што су мудраци кренули на повратак, у сну им је стигло упозорење: да се не враћају Ироду. Тако су, вођени божанском мудрошћу, другим путем отпутовали у своју постојбину, не враћајући се у Јерусалим.
У међувремену, иста божанска заштита бдела је над Светом породицом. Анђео Господњи јавио се Јосифу у сну и рекао: „Устани, узми дете и Матер Његову, па бежи у Египат и буди тамо док ти не кажем; јер ће Ирод тражити Дете да Га погуби“ (Матеј 2:13). Без оклевања, Јосиф је те исте ноћи устао, узео младенца Исуса и Његову Мајку Марију и побегао у Египат, неставши у тами пре него што је зора сванула над Витлејемом.
Света породица је била спасена. Син Божји, који је дошао на свет да спасе цело човечанство, био је сачуван од уништења још у најранијем детињству. Ово чудесно избављење касније ће постати омиљена тема православне иконографије и химни — Бекство у Египат, сведочанство Божје бриге чак и за најугроженије.
Иродов гнев: покољ невине деце
Али Иродов бес није био угашен. Када је схватио да су га мудраци преварили — да нису намеравали да се врате са вестима о месту где се дете налази — његов гнев је букнуо попут вулканске ватре.
Древни историчар Јосиф Флавије и Јеванђеље по Матеју бележе шта се потом догодило. Ирод је издао страшну заповест: да се побију сва мушка деца у Витлејему и околним селима, од две године и млађа. Војници су послати да изврше ову ужасну наредбу.
Можемо само да замислимо призоре који су се одиграли у тим малим селима и домовима. Мајке које привијају своје бебе на груди. Очеви који се очајнички боре против наоружаних римских војника. Крици престрављене деце и врисци беспомоћних мајки који испуњавају ваздух. А онда — тишина. Тишина туге предубоке за речи.
Свето писмо нам једноставно каже: „Тада Ирод, видевши да су га мудраци преварили, разгневи се веома, и посла те поби све мушкарце у Витлејему и по свој његовој околини, од две године и ниже, по времену које је тачно сазнао од мудраца“ (Матеј 2:16).
Пророк Јеремија је ову трагедију прорекао вековима раније: „Глас у Рами чу се, плач и ридање велико; Рахиља плаче за децом својом и неће да се утеши, јер их нема“ (Јеремија 31:15). Јеванђелист Матеј наводи управо ове речи, повезујући древно пророчанство са ужасима који су се одиграли у Витлејему.
Црква памти: свети мученици, први који су умрли за Христа
Православна црква ове побијене невине држи у највишем поштовању као свете мученике. Памте се као 14.000 витлејемских мученика — прва људска бића која су положила живот за Христа, иако нису могла свесно да исповеде Његово име нити да разумеју значење своје жртве.
Ово отвара дубоко богословско питање: Како деца могу бити мученици? Православна црква одговара дубоком духовном мудрошћу. Мучеништво се не односи само на свесно исповедање вере. Оно подразумева умирање за Христа — а ова деца су умрла управо због Њега. Нису убијена због неког свог греха, већ зато што се међу њима родио Цар над царевима. Њихова невина крв проливена је уместо Христове крви.
Свети Јован Златоусти писао је о овим светим невинима са великом нежношћу, истичући да је сам Христос почаствовао њихову жртву тиме што је дошао на свет међу њима. Њихова смрт није била узалудна — осветило ју је само присуство Бога оваплоћеног међу њима.
Мајчина туга и Божја милост
Један од најпотреснијих аспеката ове трагедије јесте туга мајки. Само Свето писмо признаје ову жалост кроз речи пророка Јеремије — глас Рахиље, велике прамајке Израиља, која плаче за својом децом.
Православна црква не избегава ову тугу. Она не нуди празну утеху нити сугерише да су сузе мајки биле неоправдане. Напротив, признаје да је туга природан и свети одговор на губитак детета — и да сам Бог види и поштује сваку сузу коју пролије мајчино срце.
Ипак, уз ову тугу, Црква нуди и најдубљу наду. Ова деца, узета са овог света у својој невиности, непосредно су ушла у Царство небеско. Примио их је сам Христос — Онај за кога су умрла. Њихове душе, неокаљане грехом, сијале су најчистијом светлошћу пред престолом Божјим.
Православним мајкама које су доживеле разарајући губитак детета — било због болести, трагедије или неког другог узрока — прича о витлејемским мученицима пружа дубоку духовну утеху. Њихова деца нису изгубљена. Она су са Христом. И са неба се моле за своје мајке.
Икона 14.000 мученика
Православна икона која приказује 14.000 витлејемских мученика снажна је и потресна слика за молитву и размишљање. Она нас подсећа на:
- Светост сваког људског живота — од самог тренутка зачећа
- Тајну Рођења Христовог и догађаје који су пратили Христово рођење
- Прво мучеништво за Христа — невиност деце која су умрла за Њега
- Божји промисао, који спасава живот чак и у најмрачнијим околностима
- Наду и утеху за све који тугују због губитка детета
Ова икона је нарочито значајна током божићне сезоне, када Црква прославља и радост Рођења Христовог и тугу невине деце — подсећајући нас да је Христос дошао у свет који није увек био спреман да Га прими, и да Његово само присуство изазива и љубав и мржњу, и спасење и прогон.
Молитва пред иконом светих невиних
„О свети витлејемски мученици, ви који сте први пролили своју крв за Христа, још пре него што је Он започео своју спасоносну службу: молите се за нас пред престолом Божјим. Нарочито се молите за сву децу — за њихово здравље, заштиту и спасење. Молите се за мајке које тугују, да пронађу утеху у сазнању да њихова деца почивају у Христовом наручју. И молите се за све нас, да никада не престанемо да ценимо драгоцени дар живота који нам је Бог подарио и да увек станемо у одбрану најугроженијих међу нама. Амин.“
Размишљање за данас
Прича о 14.000 витлејемских мученика није само древна прича са страница Светог писма. Она је живо сведочанство — подсетник да су од самог почетка Христовог земаљског живота силе овога света настојале да униште Њега и све што Он представља.
Данас нам витлејемска невина деца говоре кроз векове. Подсећају нас да је сваки живот важан. Подсећају нас да Божји промисао делује чак и усред трагедије. И подсећају нас да је Христос, Цар над царевима, дошао на овај свет не да Му служе, већ да служи — и да Његово царство не припада моћнима и силнима, већ смиренима, слабима и невинима.
Помолимо се за сву децу. Заштитимо најугроженије. И никада не заборавимо 14.000 светих витлејемских мученика — првих сведока Христове љубави, који су то сведочанство платили својим невиним животима.
Празник: 28. децембар (15. децембар по старом календару)
„Слава Богу за све. Слава Ономе који је послао Свога Сина у свет — не да осуди свет, него да га спасе“ (Јован 3:17).
Купите икону светих витлејемских мученика - https://iconsofsaints.com/products/icon-of-the-bethlehem-babies